То је храна за сваког гурмана!

Никола Зјајић
Никола Зјајић

Један од најлепших и најтоплијих почетака зиме у последњем веку био је прилика да се упутимо ка Златибору и посетимо један од погона пожаревачког предузећа „УНИОН МЗ“ намењеног узгоју телади и преради сухомеснатих производа.Скренувши са централне магистрале, пут нас води међу непрегледне пашњаке и предео који одговара свом имену. Стижемо у место Крива Река, где нас у дворишту једног од пољопривредних домаћинстава дочекује Никола Зјајић. Прво што у веома уређеном простору уочавамо је неколико необичних објеката који подсећају на брвнаре. Но, први поглед вара:

То је буково дрво. Поређано је тако да може лакше да се суши, а

Овако се суши буковина
Овако се суши буковина

импровизован кров који штити од кише и снега, даје облик брвнаре. – говори Никола пожелевши нам добродошлицу. – Без њега не би било

надалеко познатог сушеног меса: његово сагоревање у многоме доприноси ароми месних прерађевина које на овом месту добијају свој одвајкада познати укус и мирис !

Место на које нас домаћин најпре води је једна од стаја. Овде је око педесет јунади сименталске расе искључиво са подручја златиборских планина. Убачени су у стају са тежином од 120 до 140 килограма, где ће провести неких десет месеци у тову, а сено које се користи је управо овдашње – са околних пашњака, док се концентрована храна допрема из „УНИОНОВИХ“ мешаона.

Као и сваки човек који живи на селу, прво када се пробуди, оде у шталу да обиђе стоку. Тако око 5 изјутра почиње и мој радни дан. – говори нам Никола. – Посла има за читавих двадесетчетири сата, и онај ко живи на селу, у оваквом домаћинству, може лако да разуме моје речи.

Док правимо пар фотографија, Никола користи тренутке да по ко зна који пут од јутрос погледа јунад, провери да ли шта недостаје, допуни хранилице, помилује животиње…. То му је у крви, јер – тако је научио од малена. Још једном разгледамо грла, па крећемо за домаћином даље у обилазак.

Столетна пушница
Столетна пушница

Долазимо до старинске пушнице. Но, она није старинска само по архитектури, већ је заиста стара, и то много више него што смо на први поглед помислили. Унутра нама до сада непознат амбијент црних дрвених зидова. Мирис специфичан, диван, поготово за гурмане. Са дна допире дим буковог дрвета а под кровом висе табле сланине, врата, пршуте… Када би ова пушница могла да говори, испричала би много тога што је за више од једног века видела и доживела:

Ово је у нека стара времена био стамбени објекат. Настао је пре више од једног века и у њему су рођени мој деда, затим отац … Касније је претворен у пушницу. – Сазнајемо од Николе. – Зидови су од боровине, а као пушница се користи искључиво зими и то због ниских спољних температура.

Док обилазимо имање и још једну , сада савремену пушницу, сазнајемо да овде најпре стиже идеално обрађено месо припремљено од стране искусних месара из погона „УНИОН МЗ“-а у Раброву. Улазимо у још један објекат специјализован за припрему меса за сушење. Посао запослених у овом погону је најпре саламурење, затим расаљање. Тек по овом послу следи качење и на крају сушење меса која траје од две недеље па до месец дана, а понекад и дуже. Све се ради по вековно старој традицији, посао обављају људи који су овај посао радили и раде читав живот.

Постоји технологија по којој се ради, но, само поднебље Златибора чини своје, јер, како ми то кажемо: оно је дато Богом. – Вели Зјајић – Син и ја током читаве године припремамо букова дрва која морају бити изузетног квалитета, и што је најбитније – сува. Све остало што чини процес прераде и сушења меса сте видели, а колико сте и сами рекли – небројено пута и пробали у некој од продавница „УНИОН МЗ“-а – нашалио се домаћин.

Како говори Никола, овај погон је заправо једна породична испостава „УНИОН МЗ“-а коју чини фамилија Зјајић уз помоћ неколико радника. Николи у послу свесрдо помаже син Милош који управо завршава студије, супруга Рада, док помоћ, у складу са својим могућностима пруже и Николина мајка Раденка, снаха, као и ћерка која је на политичким наукама у Београду.

При крају посете улазимо у кућу Николе Зјајића, где уз златиборске мезетлуке користимо прилику да поразговарамо и са укућанима.

Посла има за свих 24 сата
Посла има за свих 24 сата

Мој радни дан почиње око 6 ујутро. – вели Николина супруга – Наиме, ја сам запослена у Дому здравља у Ужицу, тако да моје друго радно време почиње по подне, када се мало одморим. Тада прихватам све обавезе око намиривања стоке, низања меса, и могу да кажем да ми све то и не пада толико тешко. Наиме, када човек ради дуго времена одређени посао, он и сам уђе у одређену шему, те и не размишља је ли тешко или није. Речју – када човек види да је успешан, свака обавеза му лакше пада.

Породица Зјајић нас у правом смислу речи домаћински испраћа на капији свог имања. Док се возимо обронцима Златибора, сабирамо утиске: на имању Николе Зјајића свако зна свој део посла, ради се од јутра до мрака, нађе се времена за одмор и забаву, и то је – очигледно – више него довољно за један сложан живот. Богат радом, зачињен активностима, заокружен успехом. Живи нам били Зјајићи!