To je hrana za svakog gurmana!

Nikola Zjajić
Nikola Zjajić

Jedan od najlepših i najtoplijih početaka zime u poslednjem veku bio je prilika da se uputimo ka Zlatiboru i posetimo jedan od pogona požarevačkog preduzeća „UNION MZ“ namenjenog uzgoju teladi i preradi suhomesnatih proizvoda.Skrenuvši sa centralne magistrale, put nas vodi među nepregledne pašnjake i predeo koji odgovara svom imenu. Stižemo u mesto Kriva Reka, gde nas u dvorištu jednog od poljoprivrednih domaćinstava dočekuje Nikola Zjajić. Prvo što u veoma uređenom prostoru uočavamo je nekoliko neobičnih objekata koji podsećaju na brvnare. No, prvi pogled vara:

To je bukovo drvo. Poređano je tako da može lakše da se suši, a

Ovako se suši bukovina
Ovako se suši bukovina

improvizovan krov koji štiti od kiše i snega, daje oblik brvnare. – govori Nikola poželevši nam dobrodošlicu. – Bez njega ne bi bilo

nadaleko poznatog sušenog mesa: njegovo sagorevanje u mnogome doprinosi aromi mesnih prerađevina koje na ovom mestu dobijaju svoj odvajkada poznati ukus i miris !

Mesto na koje nas domaćin najpre vodi je jedna od staja. Ovde je oko pedeset junadi simentalske rase isključivo sa područja zlatiborskih planina. Ubačeni su u staju sa težinom od 120 do 140 kilograma, gde će provesti nekih deset meseci u tovu, a seno koje se koristi je upravo ovdašnje – sa okolnih pašnjaka, dok se koncentrovana hrana doprema iz „UNIONOVIH“ mešaona.

Kao i svaki čovek koji živi na selu, prvo kada se probudi, ode u štalu da obiđe stoku. Tako oko 5 izjutra počinje i moj radni dan. – govori nam Nikola. – Posla ima za čitavih dvadesetčetiri sata, i onaj ko živi na selu, u ovakvom domaćinstvu, može lako da razume moje reči.

Dok pravimo par fotografija, Nikola koristi trenutke da po ko zna koji put od jutros pogleda junad, proveri da li šta nedostaje, dopuni hranilice, pomiluje životinje…. To mu je u krvi, jer – tako je naučio od malena. Još jednom razgledamo grla, pa krećemo za domaćinom dalje u obilazak.

Stoletna pušnica
Stoletna pušnica

Dolazimo do starinske pušnice. No, ona nije starinska samo po arhitekturi, već je zaista stara, i to mnogo više nego što smo na prvi pogled pomislili. Unutra nama do sada nepoznat ambijent crnih drvenih zidova. Miris specifičan, divan, pogotovo za gurmane. Sa dna dopire dim bukovog drveta a pod krovom vise table slanine, vrata, pršute… Kada bi ova pušnica mogla da govori, ispričala bi mnogo toga što je za više od jednog veka videla i doživela:

Ovo je u neka stara vremena bio stambeni objekat. Nastao je pre više od jednog veka i u njemu su rođeni moj deda, zatim otac … Kasnije je pretvoren u pušnicu. – Saznajemo od Nikole. – Zidovi su od borovine, a kao pušnica se koristi isključivo zimi i to zbog niskih spoljnih temperatura.

Dok obilazimo imanje i još jednu , sada savremenu pušnicu, saznajemo da ovde najpre stiže idealno obrađeno meso pripremljeno od strane iskusnih mesara iz pogona „UNION MZ“-a u Rabrovu. Ulazimo u još jedan objekat specijalizovan za pripremu mesa za sušenje. Posao zaposlenih u ovom pogonu je najpre salamurenje, zatim rasaljanje. Tek po ovom poslu sledi kačenje i na kraju sušenje mesa koja traje od dve nedelje pa do mesec dana, a ponekad i duže. Sve se radi po vekovno staroj tradiciji, posao obavljaju ljudi koji su ovaj posao radili i rade čitav život.

Postoji tehnologija po kojoj se radi, no, samo podneblje Zlatibora čini svoje, jer, kako mi to kažemo: ono je dato Bogom. – Veli Zjajić – Sin i ja tokom čitave godine pripremamo bukova drva koja moraju biti izuzetnog kvaliteta, i što je najbitnije – suva. Sve ostalo što čini proces prerade i sušenja mesa ste videli, a koliko ste i sami rekli – nebrojeno puta i probali u nekoj od prodavnica „UNION MZ“-a – našalio se domaćin.

Kako govori Nikola, ovaj pogon je zapravo jedna porodična ispostava „UNION MZ“-a koju čini familija Zjajić uz pomoć nekoliko radnika. Nikoli u poslu svesrdo pomaže sin Miloš koji upravo završava studije, supruga Rada, dok pomoć, u skladu sa svojim mogućnostima pruže i Nikolina majka Radenka, snaha, kao i ćerka koja je na političkim naukama u Beogradu.

Pri kraju posete ulazimo u kuću Nikole Zjajića, gde uz zlatiborske mezetluke koristimo priliku da porazgovaramo i sa ukućanima.

Posla ima za svih 24 sata
Posla ima za svih 24 sata

Moj radni dan počinje oko 6 ujutro. – veli Nikolina supruga – Naime, ja sam zaposlena u Domu zdravlja u Užicu, tako da moje drugo radno vreme počinje po podne, kada se malo odmorim. Tada prihvatam sve obaveze oko namirivanja stoke, nizanja mesa, i mogu da kažem da mi sve to i ne pada toliko teško. Naime, kada čovek radi dugo vremena određeni posao, on i sam uđe u određenu šemu, te i ne razmišlja je li teško ili nije. Rečju – kada čovek vidi da je uspešan, svaka obaveza mu lakše pada.

Porodica Zjajić nas u pravom smislu reči domaćinski ispraća na kapiji svog imanja. Dok se vozimo obroncima Zlatibora, sabiramo utiske: na imanju Nikole Zjajića svako zna svoj deo posla, radi se od jutra do mraka, nađe se vremena za odmor i zabavu, i to je – očigledno – više nego dovoljno za jedan složan život. Bogat radom, začinjen aktivnostima, zaokružen uspehom. Živi nam bili Zjajići!