Božić

    Božić je hrišćanski praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista. Uglavnom se proslavlja 25. decembra po gregorijanskom kalendaru, dok kod crkava koje se pridržavaju julijanskog kalendara Božić se obeležava 7. januara (tj. 25. decembra po starom kalendaru).

 

Proslavi Božića kod pravoslavnih prethode Tucindan i Badnji dan. Tucindan je dan kada se priprema pečenica. Badnji dan je dobio ime po badnjaku (hrastovo ili cerovo drvo) koje se dan pred Božić seče i donosi kući. Ime badnjaka povezano je sa rečju „bdeti“ budući da se na taj dan bdelo čekajući Isusovo rođenje. Zbog samog običaja bdenja i nekadašnje situacije bez električne struje i modernih aparata, bilo je nužno osvetliti prostorije svećama, koje su ujedno postale i simboli novog života i nade. Pravile su se posebne sveće, tzv. voštanice.

Na sam Badnjak su se ukućani rano ustajali, a žene su pravile božićni ručak, spremale dom i pripremale nemrsnu hranu za večeru, budući da se na Badnjak posti. Uglavnom se jela riba, često bakalar, i pekao hleb, koji bi bio na stolu sve do praznika Krstovdana, a njegova veličina je simbolizovala obilje naredne godine. Muškarci su hranili stoku, koja je takođe trebalo da bude spokojna zbog božićnih svetkovina, pripremali su drva za ogrev i nabavljali hranu koju bi domaćice potom pripravljale. Nakon večere odlazilo bi se na tradicionalnu liturgiju, tzv. ponoćku, na kojoj bi se dočekao Božić.

Stari običaj je bio da se na dan pre Božića unesu tri velika panja koja simbolizuju Svetu trojicu i postave pored ognjišta. Iz njihove vatre palile su se sveće, a često bi se u vatru u kojoj su ti panjevi goreli dodao deo gozbe i pića. Njihova vatra trebalo je da donese mir i dobro ukućanima. Badnjakom se nazivao i samo jedan veliki panj ili pak velika zelena grana koja se obično prislanjala uza zid, bilo sa spoljne, bilo sa unutrašnje strane doma. Kad bi otac porodice unosio badnjak, čestitao bi ukućanima koji bi mu potom uzvraćali.

U kuću je obično otac porodice unosio slamu koja bi se rasprostrla po podu, simbolizujući Isusovo rođenje u štali na slami.

Slama bi se postavila pod stolom uz pevanje božićnih pesama. Često su žene izvlačile slamke: koja bi uhvatila dužu, imala bi veću i bolju preslicu. Od ostatka slame pravili su se venci i snopovi koji su simbolizovali plodnost i dobar rod ili bi se slama postavila na sto prekrivena, najčešće belim, stolnjakom. Na slami se sedelo i pričalo sve do odlaska na ponoćku, a često se po noći na njoj i spavalo, simbolizujući samog Isusa.

Česnica se smatra izuzetno važnim obrednim kolačem. Spravljana je od belog brašna, sa vodom i mašću, bez kvasca. Česnica se mesila prvog dana Božića kad prvo zvono zazvoni u crkvi ili između jutrenja i dostojna. Sam naziv je zanimljiv zato što potiče od reči „čest“, „deo“, „sreća“, jer se lomila na delove, prema broju ukućana, da bi se po tim delovima proricala sreća. Česnica simbolizuje rođenje mladog Hrista kada su ga pastiri darovali. Hristos za sebe kaže da je hljeb života.

Na Božić hrišćani idu na bogosluženja. Pravoslavni idu na jutrenje i Liturgiju, pričešćuju se, a zatim dolaze kući, gde je spremljena bogata trpeza. Tog dana praznuju u svom domu sa polaznikom (izabranim gostom – uobičajeno je da je to muško kršteno dete). Katolici su često odlazili na tri liturgije, za početak na ponoćku na sam Badnjak na kojoj bi se dočekao Božić, zatim na ranojutarnju liturgiju zornicu, tzv. malu liturgiju gde se obično pričešćivalo, a na poldanicu ili velu misu odlazilo se po danu. Na liturgije su devojke često odlazile u različitim svečanim haljinama.

Žene su dan pre pripremile bogati božićni jelovnik, a ručak je bio svečan i bogat pa je za stolom okupljao celu porodicu. Jelo se voće, povrće, meso, razne pečenice, hleb, hladetina, peciva i brojna druga jela.

Posle ručka odlazilo se čestitati rodbini i prijateljima, a potom ostalim meštanima. Koledanje ili čestitarenje činilo se pevajući tradicionalne božićne pesme, a čestitare bi se često darivalo.

Mladići su devojkama često kao tradicionalni božićni poklon poklanjali tzv. božićnicu, ukrašenu jabuku. Prvi posetilac koji bi posetio kuću na Božić, tzv. polaznik ili položajnik, trebalo bi da je zdrav, krepak, veseo što bi domu donelo sreću. Često su se unapred domovi dogovarali o „slučajnom“ posetiocu kako se ne bi izazvala nesreća. Ako bi pak na Božić padala kiša, verovalo se da će uroditi sve što se okopa motikom.